Русский
ru
Azərbaycan dili
az
Gjuha shqipe
sq
English
en
العربية
ar
հայերեն
hy
Afrikaans
af
Български език
bg
Cymraeg
cy
Magyar nyelv
hu
Việt ngữ
vi
Ελληνικά
el
ქართული ენა
ka
Dansk
da
עִבְרִית
he
Bahasa Indonesia
id
Español
es
Íslenska
is
Gaeilge
ga
italiano
it
Қазақша
kk
Gĩgĩkũyũ
ki
中文
zh
한국어, 조선말
ko
Κurdî
ku
Кыргыз тили
ky
Latviešu
lv
Lietuvių kalba
lt
Македонски
mk
Bahasa Melayu
ms
Malti
mt
Монгол хэл
mn
Deutsch
de
Nederlands
nl
Norsk
no
język polski
pl
Português
pt
Limba română
ro
Cebuano
ceb
sr
slovenčina
sk
kiswahili
sw
Tagalog
tl
Тоҷикӣ
tg
ภาษาไทย
th
Тыва дыл
tyv
Türkçe
tr
اردو
ur
Ўзбекча
uz
فارسی
fa
suomi
fi
Français
fr
हिन्दी
hi
Hrvatski jezik
hr
Český jazyk
cs
Svenska
sv
eesti keel
et
日本語
ja

Реквизиты для пожертвований:

41001409981867

ИСПОВЕСТ И ПСИХОТЕРАПИЈА


Беседа протојереја Константина Стратигопулосa изговоренa у Удружењу родитеља Грчке, у предграђу Атине – Агиа Параскеви, у уторак 18. марта 2003. године

Увод


Пред нама је заиста кључна и веома деликатна тема коју треба да размотримо крајње озбиљно, јер поређење психотерапије и исповести, које пред нас поставља ова тема, може довести до мешања и непотребног супротстављања та два појма. Будући да је ова тема веома обимна, током кратког времена које имам на располагању потрудићу се да је скицирам веома кратко и јасно. Представићу вашој пажњи веома сложене појмове једноставним речима и потрудићу се да вам дам неку основу, неки ниво знања из ове области, да бисте сусревши се са анализом те врсте могли да је разумете мало боље.

Пре свега, шта је циљ овог поређења? Поређења исповести и психотерапије? Због чега је оно потребно? Прво, да се тачно одреде неки појмови како бисмо знали са чим имамо посла: са којим појмовима, са којом терминологијом, шта подразумевамо под термином „психотерапија“. Друго, то поређење је тако важно и кључно за нашу Цркву да у њу не би продрла погрешна схватања.

Шта је црквена рецепција?


Када се наша Црква бави мисионарском делатношћу и почиње да проповеда на новој територији, она узима елементе тамошње локалне културе и помоћу њих, и унутар њих – такозване „плоти“ тог краја – оваплоћује Божју љубав. Тако исто се оваплотио Христос: примио је плот човекову, људску природу. Према томе, црквена рецепција је кључна тема. Шта се може примати? Ми примамо само оно што може да буде усвојено и освештано. Гледајте, Христос је примио људску природу. Он није примио грех људске природе. Да ли ми треба нешто да прихватимо, усвојимо из ових области истраживања или не? Постоји ли нешто у свим тим методологијама у развоју, постоје ли у њима нове технике прилаза стањима људске душе које би требало да прихватимо? Треба унапред да истакнем да људи што раде у областима науке о којима ће бити речи (посебно у области психотерапије) имају исправне погледе, добро настројење, у томе нема ничег лошег. Они желе да помогну савременом човеку, уморном и рањеном. У то нема сумње. То је њихов покушај да помогну човеку. Међутим, питање се састоји у томе како намеравају да му помогну.

Пре свега, треба да разјаснимо термине. Најпознатији од термина са којима ћемо се сусрести су психијатрија, психологија и психотерапија. Они се међусобно разликују. Објаснићу вам по чему се разликују и шта представљају. Како би хришћани то знали и како их не би мешали.

Шта је психијатрија?


Психијатрија се, као грана медицине, бави функцијама мозга, нервног система и медијаторā. Говорим о томе веома упрошћено. Другим речима, психијатрија има посла са физичким аспектом проблема. И будући да поштујемо области медицине везане за било који део тела, ми поштујемо и оне које се баве органским аспектима мозга, нервног система (то је такође орган) и такозваних медијатора, које представљају покушај савремене науке да нађе дубље органске процесе за излечење човека. Психијатрија проучава органске величине и, искрено говорећи, данас велики број психијатара признаје да је термин психијатрија [од грчког ψυχή – душа и ιατρεία– лечење] неуспео, јер објекат истраживања психијатрије није душа, него тело. Већ је много написано, и у Грчкој и у другим земљама, о неуспелости термина „психијатрија“. Видите, чак сам назив доприноси збрци. Психијатрија је телесни прилаз и то треба да схватимо. Према томе, ми немамо ништа против психијатрије у том смислу, јер она дефинише болести мозга, нервног система или било чега другог што се односи на тело. Може, наравно, и тело да се разболи због душе, размотрићемо то касније. Мислим да сте разумели да је психијатрија грана науке; у питању је практична [а не теоријска наука] која проучава тело; просто се десило да је термин погрешан и да не изражава исправно њен садржај. Узгред, у другим земљама се и не назива психијатријом, него говоре о „психичким поремећајима“ (mental diseases). Дакле, сада нећемо разматрати психијатрију, јер она не покушава да се меша у области са којима није упозната. Она се односи на телесне функције. Верујем да сте то схватили.

Шта је психологија?


Термин психологија је такође неуспео. Чиме се бави психологија? Она константује како се човек понаша у разним условима, то јест ако, рецимо, радник ради у бучној фабрици, он се замара и разбољева због велике буке. Психологија посматра ту реакцију његовог организма и изводи закључак: „Када је бучно, тај човек се узнемирава“. Говорим вам ово веома једноставним речима: психологија посматра реакције душе која јој сама по себи није позната. Психологија просто посматра понашање. Неко живи у месту где нема сунца и зато се осећа мало лоше – ето шта ће запазити психологија. То је посматрање понашања.

Шта је психотерапија?


И, најзад, психотерапија. То је покушај неких људи са се баве лечењем душе. Психијатар може да изађе из оквира своје специјалности и да се бави психотерапијом. Психолог такође може да прекорачи своја овлашћења. На пример, када он говори да се дете које живи у породици где галаме и вичу, нервозно понаша у школи – то је психолошко запажање. Али запажање не објашњава шта је душа, оно показује како се душа изражава. Психотерапија је нешто сасвим друго. То је покушај да се излечи душа. Желим да нагласим да за бављење психотерапијом није обавезно бити ни психијатар ни психолог. Психотерапеут може бити човек који има различите философске погледе. Психотерапија је изражавање различитих философских концепција о души. И у томе се састоји опасност, јер желећи да излечи душу, психотерапија нуди методологије за исцељење душе. Нас обеспокојава управо психотерапеутски приступ, јер код њега може доћи до мешања, до неисправног мешања са темама црквеног пастирског лечења душе и исповести. Два друга приступа, као што сам већ рекао, конкретна су. Главно је да не скрену са свог пута (ако се психолог бави психотерапијом, то је одступање од његовог задатка – посматрања понашања).

Постоји ли дефиниција душе у психотерапији?


Дакле, ако сте схватили то основно, почетно, разврставање терминā, можемо да наставимо. Зауставили смо се на психотерапији. Шта се психотерапеути усуђују да лече? Како да лече? Прво питање: сама психотерапија почиње да негира термин „душа“. Она га не познаје. Шта они називају душом? Како је дефинишу? Прегледао сам, колико је то било могуће, многа дела и речнике који се односе на ту област „психо-наукā“. Дефиниција душе се не даје нигде, то јест ако смо психотерапеути, ми се нечим бавимо, а чак не знамо ни предмет свог истраживања. Када кажем геолог, имам у виду неког ко се бави Земљом. Значи, објекат истраживања геолога је Земља. Када кажем биолог, мислим на човека који се бави проучавањем органског живота. Све те науке имају неки центар. Психотерапеут и, наравно, психолог – који просто види реакције душе у различитим ситуацијама – не знају објекат свог истраживања. У психотерапији не постоји дефиниција душе. Нигде. Значи, они не знају ни чиме се баве. Управо зато ћемо се данас позабавити богословским приступом и ја ћу вам испричати шта о души говори наша Црква, а затим ћемо направити поређење.

Дефиниција душе по Светим Оцима наше Цркве


Нашао сам неке дефиниције душе у светоотачким текстовима. Просто ћу цитирати двојицу Светих Отаца који се приближавају појму душе и одређују је. Постоји једна једноставна, али веома битна дефиниција душе. Један од првих који ју је дао био је Свети Григорије Богослов. Та дефиниција се налази у једном од његових дела – у „Догматским песмама“ које су у оригиналу написане на старом грчком језику, древним јампским метром (то је веома тешка песничка форма), али ћу их прочитати у преводу. То је врхунска догматска поезија. Свети Григорије овако говори о души у „Догматским песмама“: „Душа је Божји дах и за сапутника је добила оно што је дао Бог да је прати“, то јест тело. То је приступ души Светог Григорија Богослова, једноставан приступ: „Душа је дах дат Богом“.

Потпунију дефиницију, веома потпуну дефиницију, даје Свети Јован Дамаскин, неколико векова после Светог Григорија Богослова, у својој чувеној књизи (било би добро да је прочитају сви хришћани) која се зове „Тачно изложење православне вере“. Свети Јован Дамаскин у њој наводи и анализира једноставно и дивно догмате наше вере. Зато се она и назива „Тачно изложење православне вере“. Прочитаћу оно што тамо пише Свети Јован Дамаскин – дефиницију душе: „Душа је, пак, живо суштаство, просто и бестелесно, по својој природи невидиво телесним очима; словесна је и умна и неизобразива; пребива у органском телу и дарује му живот, раст, чула и способност рађања. Она нема ум који би био нешто друго у односу на њу саму, него ум представља њен најчистији део, као што је, наиме, око најчистије у телу, тако је ум у души; слободна је, поседује вољу и енергију, променљива је, односно, мења се по својој вољи, јер је створена. Све то је по природи задобила благодаћу Онога ко ју је створио, којом је задобила и биће и такво стање своје природе.“[1] И то је управо тако. Веома дубока дефиниција, заиста би био потребан читав сат за анализу те дефиниције. Обратите пажњу на реч „суштаство“. За нашу анализу је важна реч „суштаство“ које је „просто“.

Присетимо се поново Светог Григорија Богослова који пише да је Бог „прост“, то јест Он нема у себи поделе. И пошто је душа Његова творевина, али је и икона Божја, она је такође проста, значи, она није створена тако да у њој буде подела. И природно, она је невидљива, обдарена разумом и умом. Дакле, запамтите да је то суштаство живо, просто и све оно што сам вам рекао. И, наравно, она је створена, њу је Неко створио.

Замолићу вас сада да што је могуће пажљивије саслушате три важне поставке које, ако их пуноћа Цркве схвати, могу постати наше оружје за разликовање и препознавање свих психотерапеутских методологија (за сада нећу о њима говорити). Треба да знамо какво благо имамо да бисмо затим, видевши шта други имају, могли да се упоредимо са њима без непријатељства. Већ сам говорио да поштујем рад и напоре тих људи – они се труде да друге спрече да ураде нешто лоше. На пример, да изврше самоубиство. Ја то поштујем! Али то не значи да прихватам њихову методологију или њихове дефиниције. С једне стране, ја не кажем да они богохуле (ја кажем да не знају Бога), а са друге, то изузетно богато богословље које ми имамо могло би да прида лепоту и ономе што они раде. Дакле, хајде да размотримо три кључне поставке у нашем богословљу које заиста дају одговоре на сва питања што нас заокупљају. Веома ми је драго што вам први пут представљам данас оно о чему говоримо – то је скица за велику књигу коју припремам о тим темама. Први пут представљам свој први нацрт вашој љубави.

Прва богословска поставка


Које су то три богословске поставке?

О души су говорили многи Свети Оци наше Цркве. Ја сам одабрао кратке цитате и одломке, да вас не бих замарао, из њихових узвишених казивања.

Прва богословска поставка. Свети Григорије Палама пише нешто изванредно: душа човекова има суштину и енергију. Нека вас не збуњује терминологија. Енергија је оно што видимо да се изражава: емоције, осећања – то су дејства суштине која нам је недоступна, којој се не можемо приближити. Енергија је све оно чиме се изражава наше понашање. Суштина и енергија. Свети Григорије Палама говори да је душа животиња (обратите пажњу, он говори да животиње имају душу, али какву душу?) живот њиховог тела. Њихова душа нема суштину, има само енергију. Оне су гладне, скачу, плешу [љубавни плес], јер немају ништа сем енергија које делују у телу. Зато када се распада тело, заједно са њим се распада и та енергија. То је једна врста енергије. О томе говори и Свето Писмо. Тамо пише: „Душа сваког тела је крв његова“.[2] То није она душа створена по Лику [Божјем], о којој ми говоримо, него једна енергија. Дакле, ви видите: имамо суштину и енергију у нашој души. Само човек има суштину. Енергије су неки животни покрети. Животиња није само плот: она има кретање које јој је дао Створитељ, али то су само енергије, а не суштина. Свети Максим Исповедник говори: „Душа човекова се креће, она има душевну силу која је хранитељна и раститељна“ (расте, креће се, храни се – то су енергије душе). Она има и „покрећућу“ душевну силу (нагонску, афективну).[3] Та сила постоји и код животиња (оне имају инстинкте), и то је такође енергија, али човек има још и, вели Свети Максим, разумну, мисаону душевну силу: у душу силази благодат Божја и устоличава се у њој. То је суштина дата од Бога. Животиње имају раститељно, покрећуће, али немају разумно. О томе веома добро говори Свети Василије Кесаријски, један од Отаца Цркве који је написао свој „Шестоднев“, чувени Василије Велики (кажем свој „Шестоднев“, јер су шестодневе писали и други): „Пошто животиње немају ту суштину душе, Бог је надоместио недостатак разумног већом развијеношћу чула“. Ви знате да животиње скачу боље од нас, трче брже од нас, раде оно што ми не радимо, јер немају оно суштаство душе где је разумно, а имају само покрећуће и хранитељно. Ако се изостави суштина душе, шта је онда све остало? Животињска изражавања – гнев, нервоза, брзање, немир, глад-ситост, различите потребе. Ако се изостави суштина, за коју зна само Црква која је и дала дефиницију душе, о каквој ћу онда души ја говорити? Ако не знам ту основну разлику између суштине и енергије душе описану код Светог Григорија Паламе, Василија Кесаријског, Григорија Богослова и Максима Исповедника, какав ћу приступ изучавању душе наћи? Убрзо ћемо видети, навешћу неке примере, да све психотерапеутске технологије игноришу разумни део душе и теже ка психотерапеутској методологији обуздавања или побуђивања инстинката. Али им недостаје појам о суштини. Како могу да исцеле сву душу у потпуности, ако не знају да је душа суштина и енергија, и говоре да је душа само енергија? Мислим да вам је то јасно.

Друга богословска поставка


Друга дефиниција је такође веома важна. Она је узета из ризнице богословља Светог Максима Исповедника. Изложићу вам је једноставно. Он говори да се све, укључујући човека, што је добило постојање (биће) ... ни из чега (небића), креће. Будући да га је створио један узрок, оно се креће. Човек је саздан Богом, према томе, он се креће, он се налази у непрекидном кретању. То кретање је створено Богом да би се човек приближавао Богу – то је циљ кретања. То кретање је увек узвисујуће, води навише и човек се креће непрекидно док не достигне Бога, где, вели велики богослов Максим Исповедник, човек достиже такво стање да се чини да је престао да се креће. Али он се не зауставља. Бог је бесконачан, Он је вечан. Не говори ли апостол Павле „из славе у славу“? Али негде налази спокој у Богу. Шта значе те речи? Човек постаје непроменљив. Ви знате да у земаљском животу, премда се и крећемо ка Богу, грешимо – мало овде, мало онде... Долазе нам помисли греха, подлежемо тим помислима. Али настављамо да се крећемо ка Богу и терапија наше Цркве састоји се у томе да нам помогне у кретању ка Богу. Наша Црква нас води ка томе да се крећемо: моли се, кај се, служи, уложи читаво своје биће у то да се крећеш ка Њему. А ми падамо. Спокој у Богу значи некретање, али не у дословном смислу те речи: човек постаје непроменљив, али душа његова се више креће, креће се опет и опет. Где ће се зауставити? У вечности? У безграничности? У бесконачности? Ево нечег веома важног: кретање душе ка њеном Створитељу као део терапије. Не знајући за такво кретање, како можеш приступити лечењу? Чујте шта се дешава у свету. Људи се крећу хоризонтално. Јуре. Једни много јуре и замарају се; други пошто се уморе иду да се одморе. Трећи не раде ништа и само се одмарају. И ови што јуре и они што не јуре могу да се разболе. Шта о томе говори Црква? Оба пута су неправилна. Ако јуриш, али не ка свом Саздатељу, јуриш неправилно. Ако се не крећеш и не достижеш непроменљивост, која је посебно стање, то је такође болест. Како треба да се креће лењ, спор човек и како треба да се креће човек енергичан, активан? Оба треба да се крећу ка Богу. Не треба присиљавати лењивог да ради, а оног који много ради да се мало одмори. И једно и друго је болест. И ако не схватимо то „кретање ка Богу“ описано код Светог Максима Исповедника, које је једино исправно усмерење за лечење човека, ништа нећемо постићи. То се тиче чак и црквеног живота. Погледајте како су повезани покајање и исповест. Теби кажу: покрени се. Нека се тело креће. Шта је стајање на коленима? Шта је пост? Шта је сазрцавање иконе? Шта су све те телесне радње које чинимо у православној вери и које не разумеју многи људи других вероисповести? То је кретање целог човека ка Богу. Шта је овај непрекидни круг богослужења наше Цркве? Кретање „јутро – дан – вече“: полуноћница, повечерје, јутрење, вечерње? Непрестано кретање: часови – први час, трећи час, шести час, девети час. Непрестани процес кретања ка Њему, кретања ка Богу. И тај појам кретања у једном трену Свети Максим Исповедник назива (већ сам говорио о спокоју), назива га мало другачије. Схватате, реч „стајање“ (στάσις) није одговарајућа. Он то назива „иступањем“ или „екстазом“ (ἔκστασις). То је стајање друге врсте. У Богу. Када се успокојаваш, ти се налазиш у Њему. А пошто је Бог безграничан, ти се непрекидно крећеш „из славе у славу“. Дакле, терапија наше Цркве, једина терапија, одређује овакву меру као терапију. Ви се сећате, на почетку је суштина и енергија, а потом долази непрекидно кретање ка Богу. И ако неко ономе ко се лечи не одреди то кретање као терапију, он ће га просто измучити, на овај или онај начин. Пацијента спречавају да се убије, да се разорача, да разруши свет који га окружује. Спречавати је добро, али то не може да траје вечно, ако се тај човек не усмери ка овом кретању. Овде ви видите још једну битну разлику. Кључну, непоновљиву разлику између наше Цркве и било које психотерапеутске процедуре, ма како добре биле намере са којима се оне спроводе. Поновићу опет и опет: не желим да осуђујем. Људи имају добре намере и умарају се до изнемоглости, покушавајући да излече друге, заиста се умарају. Али, напросто, излаз из трагедије се не налази тамо где га они траже.

Трећа богословска поставка


И још једна кључна богословска поставка може изразити ту разлику. То је заиста нешто изванредно, што су написали Свети Oци Максим Исповедник и Григорије Палама. Хајде да прочитамо речи Светог Максима. „Бог“, вели он, „Који је створио људску природу, није у њу ставио наслађивање“, – немојте то да схватите неправилно, чујте, како он то тумачи – „него неку мисаону силу за наслађивање.“ Желим да се задржим на трен, то је веома значајно. Ви и ја смо пуни чула. Ми видимо, чујемо, све осећамо – све су то чула. Чула су од Бога, али Бог, према Светом Максиму, није дао насладу сваком чулу. Обратите пажњу, Он нам је дао кретање ка [духовном] наслађивању у Богу, ако се сва чула устреме ка Богу и буду се кретала ка Богу – то је оно што се дешава код нас у Православљу. Човек има у себи кретање ка наслађивању, али каквом наслађивању? То наслађивање је „заволети Бога“, по Светом Максиму, да Га волимо. Дакле, с једне стране, ми имамо то кретање ка наслађивању, а са друге, имамо чула (укус и слично). Ако кретање ка наслађивању није усмерено ка Богу, него постоји унутра, онда се оно изопачује, долази до наслађивања чулā и ту почиње грех. Видите, то је кључни моменат у психотерапеутској процедури. И сам Максим Исповедник наглашава: „Пошто је Бог видео да је човек окренуо све наслађивање, све кретање ка наслађивању које је имао не ка Богу, него ка својим чулима, Бог је увео један лек и једну болницу, важну болницу: Он је увео патњу. У патњи и болу, уместо да овлада човеком и господари њиме, наслађивање почиње да се потчињава. Дакле, Он је увео патњу као лек. Појавила се патња и сакрила наслађивање од човека.“ Те три важне богословске поставке – дозволите ми да их поновим, просто да бисте их запамтили због наставка, јер ћемо се на њих ослањати – одређују суштинску разлику између Свете Тајне наше Цркве и исцељења душе које се дешава у њој [Светој Тајни] и било ког другог покушаја терапије, ма како часне и поштене, по световним мерилима, биле њихове побуде. Хоћу да нагласим прво: разлика између суштине и енергије у души. Енергије су спољашњи изрази, а суштина је разумно. Одредићу другу поставку: ниједно друго кретање не исцељује душу, сем кретања ка Богу, по дефиницији Светог Максима Исповедника. Кретање у коме бива стајање (στάσις), иступање (ἔκστασις) и поново кретање. И треће: структура наслађивања, тежња ка наслађивању. Када не користимо ту тежњу да бисмо се наслађивали љубављу према Богу, то јест она није усмерена ка љубави према Богу као наслади, онда се она шири хоризонтално. Замислите да држите у рукама ракету коју треба лансирати навише. Ако лансирање не успе, она експлодира наниже, лети дуж земље и разара све на свом путу. Ето шта се дешава. Постоји сила за наслађивање коју нам је дао Бог, али за наслађивање „љубављу према Богу“. Постоји кретање ка наслађивању, схватате, он говори „кретање“. Ти се крећеш ка Богу и онда долази то наслађивање. Ако се оно не изражава навише, јер има тај потенцијал, оно се шири наниже, пролази кроз сва чула човекова и он постаје човек кога је поробила наслада. На пример, прождрљивост и слично. То је већ експлозија. Дакле, запамтимо те три кључне богословске поставке.

Шта су психотерапеутске методологије?


Сада ћемо видети шта чини сваки психотерапеутски приступ. Већ сам дефинисао психијатрију као проучавање телесних процеса, дефинисао сам психологију као просто посматрање понашања човековог и остаје само једно: психотерапија у савременом друштву. Психотерапеути не знају ово што сам вам управо испричао о души, премда треба то да знају, јер говоре о души и проучавају душу. Чак нису дали ни дефиницију душе, ми смо то учинили користећи терминологију Светог Јована Дамаскина. Требало би макар да истраже шта је било речено о души током прошлих столећа. Дакле, они су започели своја истраживања не проучивши чак ни историју тог питања. И почели су да износе хипотезе. Зашто је човек такав? Увели су своју терминологију; два њихова основа термина су „неуроза“ и „психоза“. Нећу се бавити њиховом анализом јер не желим да вас замарам. Шта проузрокује неурозу? Како се она може излечити – то веома брине психотерапеуте. Они виде човека као уморног, разбијеног. Обратите сада пажњу на један кључни моменат. Психотерапеути су почели да износе хипотезе. Али хипотеза је увек претпоставка. Хипотеза садржи философску пропозицију, јер је то само претпоставка. И тако су рекли да је узрок неурозе једно, друго, треће. И навели су 200 или 300 различитих узрока, ето зашто данас имамо можда 200, а можда и 300 школа психотерапије. Свако ставља акценат на једно (можда негде у свему томе и има неко зрно истине). И психотерапеут из сваке школе још на самом почетку лечења унапред зна [претпостављени] узрок болести. Просто покушава да то открије. Ако се његова школа специјализује на егоизму, узрок болести ће бити егоизам; ако се специјализује на сексуалности, онда је то сексуалност. Он то зна на самом почетку, имајући неку философску хипотезу и тражи код пацијента одређени проблем. И збрка се састоји у томе што су све психотерапеутске методологије у ствари философске. То нису научни приступи. Они немају никакве везе са психијатријом и њеним проучавањем мозга, нервног система и медијаторā. Никакве везе. Наука са погрешним називом „психијатрија“ је једно, а философија о болести сасвим друго. Ја опет желим да нагласим нешто веома важно. Психотерапеути изјављују: „Добро, узмимо да не знамо дефиницију душе. Зар ви сами не говорите да је она створена? Она је створена, није ли тако? Једино Бог није створен, а она је створена. Дивно. Све створено се може истраживати“. Знате шта говори Свети Јован Дамаскин? Он говори да „није све створено истраживо“. Јоване, шта то причаш? Пошто је нешто створено, оно се може истраживати, изучавати, гледати под микроскопом. Питање: реците ми, молим вас, јесу ли небеске Архангелске силе створене или не? Створене су. Могу ли се истраживати? НЕ. Према томе, не може се све што је створено истраживати. Исти тај Светитељ наставља: „Шта је заједничко човеку и небеским силама?“ То је разумно кретање ка Богу што немају животиње, које, као што смо већ рекли, не поседују суштину душе, него имају само енергије. Видите: код човека се не може истраживати суштина душе, која иако је створена није истражива. Дакле, душу је немогуће истраживати. Они који се усуђују да кажу да је она објекат истраживања, греше. Створена је, али не може се истраживати. И ако неки чак и покушају да „нађу“ душу, неће је моћи истраживати. Неко ће рећи: једног дана ће се појавити нека научна методологија која ће је открити. Не, никада. Она ће дефинисати енергије. Али не и суштину душе. Енергије су оно што видимо. Дакле, јављају се нове школе психотерапије и свака школа даје своје предлоге како треба лечити. И почиње пометња већ у самој психотерапији.

Могу ли психотерапеутске методологије да исцеле душу?


Навешћу вам неке примере, неке основне идеје свих тих школа да бисте то боље схватили. Наглашавам: многи психотерапеути улажу све своје напоре да помогну људима. Али немогуће је бавити се научним истраживањем душе и истовремено признавати да у души постоји оно о чему сам вам говорио: суштина, разум који је Христов, кретање ка Богу и усмеравање наслађивања навише. Све психотерапеутске теорије које се нуде крећу се на хоризонталном нивоу. Оне посматрају човека изван Бога и намеравају да га исцеле. Како? А суштина? А кретање? А наслађивање? Све те теорије – од њих отприлике 25 преовладава данас у Грчкој – све, апсолутно све, посматрају човека изван те три највеће димензије, о којима сам вам говорио. Значи, немогуће је да се помоћу њих исцели душа.

Ево и неких примера. Први познати, веома познати пример припада Фројду, „оцу“ тих психотерапеутских методологија. Обратите пажњу: он је био психијатар, али је открио област где се сједињују психијатрија и медицина. Према томе, он је постао философ. Не научник, него философ. Хоћу ово да нагласим: свака психотерапија је философски приступ, ето зашто данас у Грчкој многи психотерапеути нису лекари. Они могу да заврше неки једногодишњи или једноипогодишњи семинар и да постану психотерапеути. Ви можете да похађате неку школу за социјалне раднике да бисте се бавили психотерапијом и постаћете психотерапеут, као социјални радник. То је философски приступ, наглашавам то. Дакле, Фројд, не знајући за то уздизање душе навише, веома тачно дефинише да је корен проблема у инстинктима. У наслађивању, он то дефинише исправно. У инстинктима. И он уводи [ради њиховог описивања] термин „несвесно“. Оно је унутра, скривено унутра. Али пошто постоје нека ограничења друштва, постоје закони, постоје заповести, човек их се боји и не изражава отворено своје инстинкте; он осећа пред њима страх. Те заповести Фројд назива „над-ја“ (суперего), то јест оне се налазе нада мном и притискају ме. Мало притиска закона и морала, мало мојих инстинката – оно што се добија у просеку је „ја“ (его), од тога се састоји моја личност. Желим да урадим неке ствари у складу са својим инстинктима, али ми смета закон и морал, и ја сам тај его, угњетени его. И Фројд почиње да говори какви инстинкти преовладавају. Он се задржава на сексуалности. Видите, он од тога почиње. Фројд је на правом путу – инстинкти, али који инстинкти? Како ће он излечити те инстинкте? Без кретања душе навише, ка Богу, без наслађивања-патње? Како ће их излечити? Он то не може да учини.

И даље, свака школа даје своје предлоге паралелно са Фројдом или нешто другачије од њега. У Фројдовој методици, ви то знате веома добро, почињеш да причаш о свом животу, ти говориш, говориш. Говориш веома дуго. Основни, првобитни метод Фројда састојао се у томе да човек говори о себи током пет, шест, седам година и постепено је изнутра испливавало све скривено, како би се ослободио табуа, оног „над-ја“ које га притиска, моралних закона. Ти то причаш само психотерапеуту и несвесно излази, излази, излази и изаћи ће, најзад, напоље. А лечење? Ако се полази од тога да је реч о сексуалном инстинкту, како ће се пацијент исцелити? Шта ће бити са том насладом? Куда ће се денути та ненормална наслада? Куда ћеш је усмерити? Одговорā на та питања нема. Постоји само неки ужасни процес који има везе са другим философским методом што се зове „пренос“ („трансфер“), када болесник има посебне односе са својим психотерапеутом. Односе код којих психотерапеут узима на себе улогу његовог родитеља. Или фиктивно преузима на себе улогу љубавника пацијента. При таквим односима који су основна методика у класичном фројдизму, болесник идеализује свог лекара, свог психотерапеута. Коначно има неки пример за углед. Јер раније није имао такав пример. Јер је прошао кроз све те унутрашње инстинкте који су се изразили, премда и неправилно, и нашао је, најзад, пример у свом животу. Пример који није имао никада. И почиње та ужасна прича „трансфера“, када долази до везивања личности пацијента за личност психотерапеута и тај процес траје годинама. То је пример када се полази од тога да је реч о сексуалном инстинкту, без терапије и са неправилном методологијом.

Како се исцељује „ја“ („его“) према Светом Максиму Исповеднику?


Хајде да покушамо да размотримо неколико других случајева. У питању је позната теорија Адлера. Он полази од инстинкта супериорности. Он не говори како се може исцелити човек. Он говори да човек треба да нађе у чему се тај инстинкт састоји и како се исправно може изразити. То је дуга прича. Ми то називамо егоизмом.

Како се може излечити егоизам? Куда ће отићи наше „ја“ („его“)? Свети Максим Исповедник говори да ће оно стићи до Бога и постати право „ја“ („его“). Без Бога то „ја“ је чулно. Погледајте, опет је реч о „егу“ („ја”). Нека оно стане пред Бога. „Ја сам Онај Који јесте“ – и ти који си ти, створење, наћи ћеш „Онога Који је Онај Који јесте“. Али то је „ја“ које је смирено, које се смирило, које се налази пред Лицем Божјим. Дакле, шта ће се десити са тим „ја“? Где ће се оно изразити? Постоје ли начини и механизми да се контролише. Фројд пита: „Како је човек дошао до таквог стања? Шта га је до тога довело? Крив је секс.“ Адлер говори: „Шта покушава да постигне својим поступцима болесник? Наравно, да постане вођа.“ И долази трећи, Јунг, који поставља питање: „Шта симболизују човекови поступци?“ Почиње симболизам. Пацијент доспева у неки хаотични процес. Шта симболизује то што ти радиш? Можда то нешто заиста симболизује. Али не састоји се у томе лечење. И затим почиње цела прича: Фројдови ученици се одричу његових теорија и стварају своје школе. На пример, Ото Ранк уводи појам „траума рођења“. У време када се дете рађа, оно доживљава шок и то код њега остаје заувек. И шта год да се са њим дешава, било који психолошки проблем – то је увек та иста траума рођења. Он говори да је рођење узрок примарног стреса. Према Ранку, излазак из мајчине утробе и прелазак у спољашњи свет је шок. И тај шок је одлучујући у људском животу. Теодор Рајк тврди нешто друго. И, наравно, пише о томе књигу „Слушајући трећим ухом“. Недостатак мајчинске бриге у првим стадијумима нашег живота. Он преноси претходну теорију о трауми рођења на прве године, прве недеље нашег живота. Једна мало немарна мајка је радила, није била поред детета и слично – психотерапеут тражи, тражи узрок... Дакле, ако пођеш у школу Рајкових следбеника, они поуздано знају да си неуротичан, јер си био лишен мајчинске бриге у првим годинама живота и траже узрок томе у детињству. А шта ако није тако? Могуће је да ће у неком случају то заиста бити узрок, али зар се у томе састоји лечење? У неким случајевима може бити тако, али не у свим.

Или можете размотрити друге методологије, на пример, методологију Ериха Фрома. Чувеног Ериха Фрома који пише: „Да би се човек излечио, није довољно лечење само једног човека. Треба излечити цело друштво, јер је друштво основни фактор који одређује вредности“. Да, али како ће се излечити друштво? „Потребно је да се сви подвргну психоанализи“, вели он. Али зар је то могуће? То личи на крајност. Тако нешто неће се догодити. Шта о томе говори наша Црква? Ми желимо да имамо хришћанско друштво, да цео свет буде друштво у Христу. Али код нас се најпре исцељује личност, а затим она преображава друштво. Питање се састоји у томе како се исцељује човек? Помоћу кретања ка Богу, путем патње, аскетских вежби и бола. То је „вертикални“ приступ, о коме нема потребе говорити подробно. Чујте шта говори један ужасни психотерапеут, Вилхелм Рајх. Он каже да је узрок неурозе у томе што себе не изражавамо телесно, не дајемо нашем телу да се изрази. А апсолутно изражавање себе је апсолутна сексуалност. „Експлозија сексуалности“ – говори Вилхелм Рајх. И тако експлозија за експлозијом да би се све телесно изразило. Ево Рајховог „терапеутског“ метода: човек треба да риче, удара себе и, извините због овога што ћу сад рећи – да изазива код себе повраћање, да се бави онанијом, узајамном онанијом, узајамним сексом и групним сексом. Да би се тело ослободило. Овде више није реч чак ни о тежњи ка уживању: то је већ преизобилност чулности која је усмерена ка спољашњем изражавању. Шта се може излечити таквим стварима? Шта је њима заједничко са лепотом [Светих Тајни] наше Цркве?

Нажалост, остаје мало времена да прочитам светоотачке текстове о том питању. Сви ти текстови Светих Отаца ући ће у скромни рад који припремам.

И затим се јавља још мноштво других праваца. Проблематика егзистенцијалне анализе Роло Меја: ради чега живимо, ради чега постојимо, немир човеков... Јавља се нова теорија према којој је човека могуће разумети само у свој пуноћи његовог живота, треба схватити где и како он живи, зашто је такав, шта једе и слично, и само тада ћеш моћи да га излечиш. То се зове морфолошка терапија. Има много имена: Алберт Елис – рационална терапија (немогуће је ишта доказати у нашем животу), Масловљева анализа (ако достижемо самореализацију, спасавамо свој живот), Ериксонова анализа. Невероватне хипотезе. Читам их и врти ми се у глави. И сва та гледишта долазе потом до новог вида еволуције – до групне терапије, када су психотерапеути видели да је свако од њих понудио теорију, али су код свих болесника различите ситуације, проблеми из разних области и разни узроци болести. Зато су они помислили: а зашто не бисмо све њих сакупили заједно и ако буду саслушани сви случајеви, добићемо општу слику. И ти слушаш двадесет узрока болести и схваташ да имаш све то. Један виче: „Разболео сам се због своје маме!“ Други: „Разболео сам се зато што се нисам бавио телесним самоизражавањем.“ Трећи: „Ја сам имао трауму када сам се рађао.“ Четврти: „Због сексуалности.“ Ти слушаш све то у једној групи и теби кажу: „Један од тих узрока је твој.“ И ти долазиш у групу са једном болешћу, а одлазиш одатле са двадесет. То је потпуни хаос који не може пружити ништа за наше истраживање.

Ко мрзи душу своју Mене и Jеванђеља ради, онај ће је сачувати


Завршавајући ову кратку анализу, рећи ћу на крају две или три важне ствари. Можда ће вам оне некад помоћи. Пре свега, морате схватити да у свим терапијама (где, како сам већ говорио, људи достојни поштовања настоје да нађу неке начине да помогну другима, али како?) није реч о исцељењу од страсти, од нагона, о души, о аскетици, о разуму, о наслади – ни о чему од тога нема ниједне речи.

На крају, подсетићу вас на оно што је у својој изванредној беседи рекао Христос и како то тумаче Свети Оци. Јесте ли икад покушали да разумете речи нашег Господа: „Ко мрзи душу своју на овоме свету сачуваће је за живот вечни.“[4] „Ко изгуби душу своју Mене ради и Јеванђеља онај ће је сачувати.“[5] Да ли сте се икад над тим замишљали? Трагично, зар не? Чути како Христос говори: „Ко мрзи душу своју“. Господе, шта то говориш? Та Ти Сам си нам дао душу? На то Свети Оци одговарају тако лепо, они то овако тумаче: „Ону душу која се креће без суштине и само са својим енергијама, у складу са својим животињским својствима.“ То је она душа ка којој се окреће безумни богаташ из Јеванђеља: „Једи, пиј, весели се! Имаш многа добра“ (Лк. 12, 19). Видите? То су енергије душе. И излишно бављење душом, без кретања [навише], без суштине, без бола и патње. „Ко мрзи душу своју“. Ето какву душу треба да замрзиш: ону којом се непрестано бавиш, са њеним [животињским] радњама; треба да оставиш оно на шта си се навикао и дођеш до ологотворење душе (суштина), до кретања ка Богу (друга димензија у терапији) и, треће, до превазилажења наслађивања кроз окретање Богу, кроз патњу и аскетски бол. И ту [нам у помоћ] долази Света Тајна Исповести. У њој ћете одредити шта је [права] терапија. Та Света Тајна верујућег човека преноси у другу димензију.

Могу ли се у Светој Тајни примењивати технике и методологије?


Неки говоре: „Какво ће ми правило он одредити?“ Ево тог правила: окретање ка Богу телом, чулима, свим својим постојањем; ологотворење душе како би у њој пребивао Божански Логос – Христос, и тада то више неће бити човек који говори: „Душо, имаш многа добра“, него човек који вели: „Душо моја, душо моја, устани, што спаваш?“ Видите ли разлику? То је Велика Четрдесетница.

У Светој Тајни не могу се примењивати технике тих методологија. Какве су то технике? Које су то технике? Технике су философске теорије и покушаји да се спречи да човека још више не искидају страсти „по хоризонтали“. Нема технике коју бисмо могли да позајмимо. И долазим до онога од чега сам почео. Ми не можемо да прихватимо ништа од свих тих методологија. То је немогуће. То је неприхватљиво. То што Црква за Литургију може да узме просфору из пекаре, сасвим је друга ствар, то је црквена рецепција. Ту је она допустива. Али не у оној области о којој сада говоримо. Ми не смемо да прихватамо методологије. Можемо из психијатрије да узмемо податке о раду мозга, медијаторā, да бисмо схватили још понешто, и чак из психологије: „Ево, дете из породице у којој га угњетавају, у школи се понаша немирно“, ‒ ми ћемо то саслушати као запажање. Узмимо да ћемо то саслушати, али ми не можемо прихватити терапеутску методологију. То противречи канонима наше Цркве. У Свету Тајну не може ући ниједна од тих структура, из оних разлога које смо заједно проанализирали.

Ово је била веома сложена тема. Потрудио сам се да је упростим и представим вашој милостивој пажњи кроз веома кратке поруке које упућујем вашој љубави, не бисте ли се мало оријентисали у овом хаосу који влада у наше време. А на крају можемо рећи следеће: они који нису близу Цркве и помажу људима, макар да не скачу кроз прозор (док не успеју да пронађу Цркву), такође чине добро.

Напомене преводиоца


[1]. Свети Јован Дамаскин, Источник знања: Философска поглавља; Тачно изложење православне вере. Превод С. Јакшић. Никшић 1997, стр. 208. У цитираном преводу омашком стоји „невидива духовним очима“ уместо „невидива телесним очима“, како је у изворном тексту.

[2]. 3. Мојс. 17, 14.

[3]. Великим делом цитирана места наводимо према преводу Владике Атанасија Јевтића: Свети Максим Исповедник, Живот и избор дела. Са уводима, схолијама и студијама, Врњци, Требиње, Лос Анђелес 2012, стр. 66.

[4]. Јн. 12, 25.

[5]. Мк. 8, 35. У оба наведена цитата из Јеванђеља у српском преводу, за разлику од грчког текста, наместо „душу своју“ стоји „живот свој“. Због теме ове беседе ми смо то место оставили као што је у грчком изворнику.

ruРусский
azАзербайджанский
sqАлбанский
enАнглийский
arАрабский
hyАрмянский
afАфрикаанс
bgБолгарский
cyВаллийский
huВенгерский
viВьетнамский
elГреческий
kaГрузинский
daДатский
heИврит
idИндонезийский
esИспанский
isИсландский
gaИрландский
itИтальянский
kkКазахский
kiКикуйю
zhКитайский
koКорейский
kuКурдский
kyКыргызский
lvЛатышский
ltЛитовский
mkМакедонский
msМалайский
mtМальтийский
mnМонгольский
deНемецкий
nlНидерландский
noНорвежский
plПольский
ptПортугальский
roРумынский
cebСебуано
sr
skСловацкий
swСуахили
tlТагальский язык
tgТаджикский
thТайский
tyvТувинский
trТурецкий
urУрду
uzУзбекский
faФарси
fiФинский
frФранцузский
hiХинди
hrХорватский
csЧешский
svШведский
etЭстонский
jaЯпонский



© Russian Orthodox Mission Society of st. Serapion Kozheozersky
write us